Šta drugi ljudi misle o vama
Holla!
Es un tiempo de fiestas. J
Bliži se kraj godine, vreme kada bi trebalo da se svi osvrnemo na protekle dane, pogledamo svoje ček liste i konstatujemo šta smo sve naučili. Lično duboko verujem da smo svi ovde na Zemlji, kako bismo što više napredovali, spoznali svoje pravo biće, učili na greškama, i pomogli drugim ljudima na istom tom putu. Svako ko ulazi u naš život, ili sa kim se samo susrećemo, je tu s razlogom – da bi nas nečemu naučio.
Kada vratim film u nazad, mogu reći da imam poprilično bogato iskustvo u učenju novih stvari. Najviše volim kada mi drugi ljudi pomognu da spoznam sebe. I uvek mi je nekako zanimljivo da saznam kako to mene drugi ljudi vide. Zato želim ovom prilikom da se zahvalim svim ljudima koji su u mom okruženju, koji se raduju mom osmehu, zagrljaju, koji uživaju u mojim glupostima i radostima, svim onim koji me dočekaju raširenih ruku, a i svim onim koji to i ne rade.
Scena br. 1
(ispred ofisa)
- E, Rosa, treba nam tvoja pomoć da prebiješ nekog lika što nam duguje neke pare. Mi ćemo tebe da povedemo, ti samo tu budi iza nas i kad ja završim rečenicu, ti onda stupaš na scenu.
- Ma, nema problema, samo bolje pustite mene da ja to sama rešim, nema potrebe da idete sa mnom.
- Šta, ona, da ide sama? – Alehandro se već buni sjajnoj ideji svog kolege.
- Pa, da, zar mi nisi rekao da je ona neki fajter, kik bokser ili tako nešto? Taman da ti vratimo te pare što ti duguje majstor.
- Jesam, da, al pogledaj je, molim te. Znaš li kako bi to izgledalo? Poveli bismo je zajedno sa nama, bili bismo ljuti, ona bi stala u gard, pogledala bi ga opako, a onda bi raširila ruke, napravila onu njenu blesavu facu, razvukla osmeh, i rekla nam: „aaa viiiidiii ga, hajde da ga zagrlimo“.
Zagledaše se oni jedan u drugog, počnu da se smeju i konstatuju kako je to istina, i kako ličim na zeku iz crtanog filma „the secret life of pets“
Scena br. 2
(u knjižari)
- Da li želite još neku knjigu?
- Ne, hvala, mislim da je ovo dovoljno.
- Jao, imao sam neku knjigu, mnogo žena ih uzima, od nekog grčkog autora, zaboravio sam sad kako se zove. Ma, mora da znaš i ti, sigurno si udata.
- Hmmmm (vatevr), ne, nisam udata, niti ću se udati.
- Eee, te što kažu da se neće udati, te prve i stanu na ludi kamen.
- Neka, hvala, vrlo ste ljubazni. – dajem starijem prodavcu, malo vickastom, pare i čekam da mi vrati kusur.
- Evo, izvoli, hvala ti. Živa bila i brzo se ti nama udala.
- Aman, nemojte mi, molim Vas, kvariti ovaj divan dan.
Već cupkam u mestu i počinjam da postajem nervozna. Gledam kako Ehinacea skida onu cenu sa knjige kao da je od zlata, to traje i traje i traje. Dodje mi da joj kažem da samo pljune malo i protrlja po knjizi, a onda mi prolazi slika Ehinacee kako u slow motionu prinosi prs’ do usta, pa od usta ka knjizi… pa to traje čitavu večnost.
- Daj mi to ovamo! – govorim joj dok pokušavam da joj otmem knjigu. Ehinacea se bori sa mnom sa onim njenim očima kao u venzemaljca IT-a, i beži ka prodavcu kao da će je spasiti.
- Eto, zato ti i nemaš dečka, - kaže meni prodavac, sedi čikica s pogledom preko naočara, - zato što nisi strpljiva. (jaooo, neee, opet te lekcije o strpljenju i umerenošću) Pogledaj, aman pogledaj, kakve oči imaš. (upućujem pogled u obliku pitanja – kaakve?) Ti kad bi ga samo pogledala, on bi se usr’o odmah. Treba, bre dete, da mu priđeš, sateraš ga u ćošak, pogledaš ga tim očima i kažeš mu: „Ajde pitaj me to što želiš da me pitaš“. I on će odmah da piška firnajz.
- Šta će da radi?!
- Pa, da piška firnajz. E bre, dete moje, u moje vreme je to sve bilo lako, muškarci se zalete kao bikovi na žene, morala je da bude njegova. A sad, vidi ovo, sve same pičkice.
- Ajde, Ehinacea, izglanca li već tu knjigu, moramo da idemo odavde, molim te! – govorim joj dok je vučem za rukav iz knjižare.
Scena br. 3
(na putu ka domu zdravlja)
Idem ulicom i krenem da razmišljam o proteklim danima, da li stvarno ličim na borbenog krvavog zeku iz crtanog filma i da li bi, ako priđem dečku i sateram ga u ćošak, piškao firnajz ili bi nestao brzinom svetlosti, začujem toliko glasnu automobilsku sirenu iza mene, poskočim u vis i uhvatim se za džep. Onda se setim da ne treba da se hvatam za džep nego za uši. Krenem ka ušima, a na ušima kapa, dignem ruke u vis i počnem da đuskam. Otplešem i odskakutam moj veseli ples na sred ulice ispred kola u kojima sedi žena i od muke počinje da se smeje na sav glas i da odmahuje glavom. Spušta prozor i uzvikuje treskavim glasom:
- Dobro, dete, da li si ti normalna?
- Ja? – podižem obrve i gledam je onim pogledom, pitam se da li bi i ona piškala firnajz ili to važi samo za muškarce – sasvim sam normalna, da.
- Pa, da li znaš da možeš da pogineš tako na sred ulice?
- Oooo, da, da, znam. Zamislite nosite stolicu na pregled i udare vas kola i umrete sa govnom u džepu. Nije baš neka smrt za poželeti. Uh, sva sreća da sam je ja izbegla. Zato se i radujem. Želim Vam lep dan, gospodžo. – razvučem osmeh oko glave, namignem joj i odlepršam na drugi kraj ulice.
Ljubi vas i voli vaša,
Rosa Salvaje
