Rosa Salvaje

08 Mar, 2017

Srbija, zemlja koju volim

— Autor rosasalvaje @ 15:11

Por qué nosotros gustamos Serbia ¿

 

 Često me pitaju zašto sam baš od svih zemalja i porodica koje imam odlučila da ipak živim u Srbiji. 

-          Rosa, pa šta to ima ta Srbija, a mi ne? 

-          Mene! (i crknem od smeha, jer samo u Srbiji se može crknuti od toga) 

-          A ozbiljno te pitamo, kaži nam, kakva je to zemlja. 

-          To je zemlja jedna balkanska, zemlja u kojoj se spava k'o zaklan dok u kući gori televizor. Tamo se ćerka zove sine, a sin konju. A ako ne crknemo od smeha, promaja će nas ubiti. Ljudi idu po lekarima,  a papiri se ganjaju. Muzika se odvrće, a oćoravi se od televizora. U toj magičnoj zemlji se pita GDE SI, a čovek ispred tebe. Tamo nema otvori usta nego zini. Daljinski je zalepljen selotejpom, činija puna olovaka a ni jedna ne radi, u kantici za eurokrem bude mast, a u činiji za sladoled paprike. Tamo ti i majka kaže j...m ti mater. 

-          Tamo mnogo psuju. 

-          Pa psuju, ali neke psovke su postale više reči utehe ili vid čašćavanja. Na primer, „jebiga“, jedna od divnih reči utehe: „Prevario me je dečko. – Jebiga“ „Pao sam na ispitu – E, baš jebiga!“ „Crkla mi mačka. – A jaoooo jebiga!“ (to je ono baš kad im je žao) 

Floresita bi rekla sad da imamo toliko divnih psovki u našem jeziku da bi ljudi pomislili da se seksamo svi u šesnaest. A seksa nigde manje. Tu ljudi uzimaju reči polnih organa u usta češće nego hranu, tamo se prdne a kaže se nazdravlje.

Jednom mi je jedan lik, iznerviran što je izgubio od mene, sav besan rekao „E sad ću da ti j...m mater“, ja mu rekla, ajde molim te, ona bi se baš obradovala. On me gleda onako  razgolačenih očiju, kao nisam razumela. Whaaaat?! Pa ja sam samo realna.

Ljudi se teraju u pi... materinu, a ako si im baš drag onda u tri lepe pi.. materine, i to sa sve osmehom. Ne mogu baš da kažem da je to zemlja gde se žena baš poštuje, ali iskreno i same su krive. Poštovanje se mora zaslužiti, kao i sve u životu. 

-          Auuuu dios mio, pa dobro, šta je onda to što te drži tu toliko dugo? 

-          Kraj dana. 

-          Kako to? 

-          Lepo. Kad se popali sva ulična rasveta, zvezde na nebu zasijaju, kad udahnem miris lažnog sjaja, prevara, licimerja, sebičnosti, pokvarenosti, egoizma, ljubomore, crnila, kad sve to izdahnem i zatvorim oči  vidim samo osmeh moje lude Ehinacee i sjaj njenih vanzemaljskih očiju, nju koja se sapliće sama o svoje noge, koja voli ovaj ludi Beograd, i gubi po Veneciji. Zatim, srce na licu moje ermanite, koja u ruci ima daljinski za sve moje lampice u telu, koja ih pali i gasi i svaki dan pravi žurku u meni, koja me zasmeje i kada plačem i koja me uteši onda kada pogrešim. Zbog koje sisnem oči jako jako i stvorim neki nove svemire. Lepe oči naše mlade kantante, koja svojim ludorijama ispuni svaki moj dan. Vidim i krila moje Ajrin koja me svakog dana uči da ovaj život stvarno može biti lep ako si dovoljno hrabar da ga stvoriš. Osmeh moje Jolande kada joj kažem aj lav ju. Keti koja mi kada kinem kaže „pica maca“. Naša Violeta koja nas je sve naučila da budemo seksi i da vrckamo guzom. Tu su svi oni zbog kojih sam poželela da budem bolji čovek, zbog kojih znam da vredi živeti i probuditi se ujutru. 

  A kako vi spavate?

Srećan vam osmi mart!

 

Ljubi vas i voli vaša,

Rosa Salvaje


Komentari

  1. Neponovljiva moja, istina isijava iz svake reči i da,teško je nositi se sa velegradskim provincijalizmom. Zato se i zatvaramo u neprobojnu sveru ljudi koji nam hrane srca i veru da su svakodnevna jutra ipak vredna. Ne pomišljaj da se menjaš.

    Autor Irena Mirčevska Milosavljević — 09 Mar 2017, 10:12


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me