Rosa Salvaje

Hola a todos!

 Imam osećaj kao da je juče bio onaj utorak od prošlog puta... Nešto kad čovek vežba ovu umerenost, malo se izgubi u vremenu i prostoru, pojave se te crne rupe. 

U crnim rupama možeš lepo da se zezaš, lebdiš, prizivaš kišu, slušaš rokenrol ili mazneš nekog dobrog frajera, samo je bezveze kad se probudiš...

 Kao svaka Španjolka koja ima sto imena i prezimena, tako ja imam veliku porodicu. Imam oca, tatu, ćaleta, mi padre-a *(ili mi padreta, ne znam kako se kaže), majku, mamu, kevu, mi madreta, jednu sestru i milion rodjaka.

Kažu da čovek prvo mora da kaže "hop" pa da zatim skoči, a ja već tri puta skočim i četvrti put u letu vičem "opaaaaa" bez "H", jer mi Španci ne čitamo to slovo...

Kaže meni moja sestra:

-Rosa, moraš malo da vežbaš umerenost i strpljenje, ne možeš sve da dobiješ i da daš na izvol'te, mora da imaš meru...

Zamislim se ja, rek'o, pa daj da probam, pa šta mi Bog da, ne mogu ništa da izgubim, osim umerenosti i strpljenja koje nemam :)

Scena broj jedan, dan vežbanja sedmi:

Dodje onaj dan u mesecu kada odem na posao kolima i ponudim se da odvezem posle posla mog druga i kolegu, Đulagu, do kuće. Seda moja sestra pored mene, a on iskusno seda na zadnje sedište i to baš iza mene. Vozimo se mi tako po nekom selu ovde u Španiji, i, naravno, iskopana neka ulica, jer moraju deca da se po "avlije" vesele i gledaju u asfalt. Počinje Đulaga sa instrukcijama:

-Malo levooo, leeeevooo, saaad malooo desnooo, desnoooo, eeee sad nacentrirajjj, taako, taaako, eee sad polaako, polaaako, eee KOČI, motaj sad malo udesno...

Gleda mene moja sestra krajičkom oka dok joj se smeši brk. Ja udišem vazduh punim plućima i stežem onaj volan dok mi ne pomodre ruke i utrnu prsti. Đulaga nastavlja:

-Ja bih ti predložio da sad ideš desno (ja skrecem udesno, jer levo je neka rupčaga koju bi i moj pokojni deda video, šta bre imaš da mi predlažeš bre), bravooo, bravooo. Salutira on meni, tipičan muškarac. Grrrrrrrrrrrrrrr mislim se u sebi da nemam ove bubne opne, čekić i nakovanj opekla bi ga moja para iz ušiju. Kao šlag na torti, posle par miliona njegovih instrukcija i bez ijedne moje reakcije, jer ja, Bože moj, vežbam umerenost, on proteže svoje ruke i obujmljuje volan i sam skrećeee!!! Aloooo!! Ja sam već na granici šištanja ekspres lonca, te on prekida neprijatnu tišinu i uživanje moje sestre na suvozačevom mestu:

-Ja sam oduševljen, bravo, bravo, tako je retko naići na žensku osobu koja želi da nauči da vozi, i želi da čuje savete i primedbe tokom vožnje. Očaran sam bravo, bravo, kako uspevaš?

Došla sam do poslednje tačke ključanja, šišti mi kroz zube, pretis lonac se usijao, ruke su modro plave, ne osećam prste, mislim da ću da iščupam onaj volan i pokušavam da obuzdam glas dok otvaram usta:

-VEEEŽBAAAMMM UMEEEREEENOOOSTTT!! - al' avaj, moj zanosni kreštavi glas se čuo sve do Portugala, moja sestra prasne u veoma zarazni smeh i tako se završila moja prva lekcija umerenosti.

 Scena broj dva, dan vežbanja deseti:

Moja mama Jolanda:

-Rosa, dete moje, kako ćeš tako pocepana na posao?

-Mama, to se tako nosi, sad su u modi pocepane farmerke.

-Ju, ju, ju, sramota, dete moje, nećeš ti meni ići pocepana dok sam ja živa. Ušiću ti ih ja, a ti ćeš ih, svakako, baciti kad se vratiš s posla.

-Ne, neću ih baciti, kada sam ih kupila pre nedelju dana. Odlazim u svoju sobu, ponavljajući sebi u mislima, umerenost, umerenost, umerenost.

Narednog jutra, uspavam se, naravno, užurbano perem zube, šminkam se, tražim moje sramotne farmerke, navlačim ih na brzinu i izjurim iz kuće. Stižem na posao, kuvam kafu i da sednem na stolicu. Prc. Ne mogu da savijem kolena. Jolanda ih je baš onako majčinski zašila. Ma šta ima da sedim, umerenost treba da se vežba ko vojnik stoički i stojećki. 

Scena broj tri, dan vežbanja dvanaesti:

Mama Jolanda:

-Rosita, jesi li bacila farmerke?

-Nisam.

-Dobro, nego kad ćeš da se farbaš?

-E, da znaš da bih mogla, razmišljam da još posvetlim ove krajeve, da ne budem žuta.

-Treba što pre da se ofarbaš, vidi koliki ti je izrastak do pola dužine kose. Ružno je.

-Jolanda, pa to se tako nosi, to je horhe.

-Ma, kakav horhe, toga nije bilo u moje vreme, vidi kako si lepa, a frizura ti je "božetesačuvaj".

Počinjem da se smejem, dođem da je poljubim, i šapnem joj:

-Šalila sam se, mama, to je ipak samo ombre. Moram da idem sad.

Scena broj četiri, dan vežbanja dvadeset i peti:

Pita mene moja koleginica Floresita:

-Rosa, evo pošto si ti sad u duhu umerenosti, kako ja sad da vežbam to? - pita me cupkajući s noge na nogu, tužnog pogleda, oborene glave i s telefonom u ruci.

-Šta je bilo, opet se ne javlja?

-Ne, izlđuje me! Malo piše, malo ne piše, pa danima ne odgovara na poruke. Poludeću! Zašto mi to radi?!

Setim se scene sa Petrom Božovićem i njegovim doktorskim savetima za te ljubavne probleme, i skapiram da tu oblast nikada neću doktorirati, uzdahnem i vratim se na delotvornija rešenja:

-Floresita, jesi li ti čula za kamen mudrosti?

-Kakav bre, Rosa, sad kamen mudrosti, ne zezaj me.

-Ne, ne, ozbiljno ti kažem. Ja sam od ćaleta dobila kamen, piše na njemu umerenost i strpljenje. Lupaš se s njim u glavu osam puta, deset puta dnevno i bude ti bolje. Zaboraviš odmah i kako se zoveš, a na njega i ne misliš. I posle petnaest godina bude ti bolje....

Ostavljam vas, dragi moji, da uživate u ovom divnom danu i vežbajte umerenost sa mnom.

A ja dotle ljubim izdaleka mog princa, jahača gsp sedišta i lupam se snažno kamenom o glavu.

Voli vas vaša,

Rosa Salvaje.