Rosa Salvaje

Holla!
Es un tiempo de fiestas. J

 

Bliži se kraj godine, vreme kada bi trebalo da se svi osvrnemo na protekle dane, pogledamo svoje ček liste i konstatujemo šta smo sve naučili. Lično duboko verujem da smo svi ovde na Zemlji, kako bismo što više napredovali, spoznali svoje pravo biće, učili na greškama, i pomogli drugim ljudima na istom tom putu. Svako ko ulazi u naš život, ili sa kim se samo susrećemo, je tu s razlogom – da bi nas nečemu naučio.

Kada vratim film u nazad, mogu reći da imam poprilično bogato iskustvo u učenju novih stvari. Najviše volim kada mi drugi ljudi pomognu da spoznam sebe. I uvek mi je nekako zanimljivo da saznam kako to mene drugi ljudi vide. Zato želim ovom prilikom da se zahvalim svim ljudima koji su u mom okruženju, koji se raduju mom osmehu, zagrljaju, koji uživaju u mojim glupostima i radostima, svim onim koji me dočekaju raširenih ruku, a i svim onim koji to i ne rade.

Scena br. 1

(ispred ofisa)

-          E, Rosa, treba nam tvoja pomoć da prebiješ nekog lika što nam duguje neke pare. Mi ćemo tebe da povedemo, ti samo tu budi iza nas i kad ja završim rečenicu, ti onda stupaš na scenu.

-          Ma, nema problema, samo bolje pustite mene da ja to sama rešim, nema potrebe da idete sa mnom.

-          Šta, ona, da ide sama? – Alehandro se već buni sjajnoj ideji svog kolege.

-          Pa, da, zar mi nisi rekao da je ona neki fajter, kik bokser ili tako nešto? Taman da ti vratimo te pare što ti duguje majstor.

-          Jesam, da, al pogledaj je, molim te. Znaš li kako bi to izgledalo? Poveli bismo je zajedno sa nama, bili bismo ljuti, ona bi stala u gard, pogledala bi ga opako, a onda bi raširila ruke, napravila onu njenu blesavu facu, razvukla osmeh, i rekla nam: „aaa viiiidiii ga, hajde da ga zagrlimo“.

Zagledaše se oni jedan u drugog, počnu da se smeju i konstatuju kako je to istina, i kako ličim na zeku iz crtanog filma „the secret life of pets“

 

Scena br. 2

(u knjižari)

-          Da li želite još neku knjigu?

-          Ne, hvala, mislim da je ovo dovoljno.

-          Jao, imao sam neku knjigu, mnogo žena ih uzima, od nekog grčkog autora, zaboravio sam sad kako se zove. Ma, mora da znaš i ti, sigurno si udata.

-          Hmmmm (vatevr), ne, nisam udata, niti ću se udati.

-          Eee, te što kažu da se neće udati, te prve i stanu na ludi kamen.

-          Neka, hvala, vrlo ste ljubazni. – dajem starijem prodavcu, malo vickastom, pare i čekam da mi vrati kusur.

-          Evo, izvoli, hvala ti. Živa bila i brzo se ti nama udala.

-          Aman, nemojte mi, molim Vas, kvariti ovaj divan dan.

Već cupkam u mestu i počinjam da postajem nervozna. Gledam kako Ehinacea skida onu cenu sa knjige kao da je od zlata, to traje i traje i traje. Dodje mi da joj kažem da samo pljune malo i protrlja po knjizi, a onda mi prolazi slika Ehinacee kako u slow motionu prinosi prs’ do usta, pa od usta ka knjizi… pa to traje čitavu večnost.

-          Daj mi to ovamo! – govorim joj dok pokušavam da joj otmem knjigu. Ehinacea se bori sa mnom sa onim njenim očima kao u venzemaljca IT-a, i beži ka prodavcu kao da će je spasiti.

-          Eto, zato ti i nemaš dečka, - kaže meni prodavac, sedi čikica s pogledom preko naočara, - zato što nisi strpljiva. (jaooo, neee, opet te lekcije o strpljenju i umerenošću) Pogledaj, aman pogledaj, kakve oči imaš. (upućujem pogled u obliku pitanja – kaakve?) Ti kad bi ga samo pogledala, on bi se usr’o odmah.  Treba, bre dete, da mu priđeš, sateraš ga u ćošak, pogledaš ga tim očima i kažeš mu: „Ajde pitaj me to što želiš da me pitaš“. I on će odmah da piška firnajz.

-          Šta će da radi?!

-          Pa, da piška firnajz. E bre, dete moje, u moje vreme je to sve bilo lako, muškarci se zalete kao bikovi na žene, morala je da bude njegova. A sad, vidi ovo, sve same pičkice.

-          Ajde, Ehinacea, izglanca li već tu knjigu, moramo da idemo odavde, molim te! – govorim joj dok je vučem za rukav iz knjižare.

 

Scena br. 3

(na putu ka domu zdravlja)

Idem ulicom i krenem da razmišljam o proteklim danima, da li stvarno ličim na borbenog krvavog zeku iz crtanog filma i da li bi, ako priđem dečku i sateram ga u ćošak, piškao firnajz ili bi nestao brzinom svetlosti, začujem toliko glasnu automobilsku sirenu iza mene, poskočim u vis i uhvatim se za džep. Onda se setim da ne treba da se hvatam za džep nego za uši. Krenem ka ušima, a na ušima kapa, dignem ruke u vis i počnem da đuskam. Otplešem i odskakutam moj veseli ples na sred ulice ispred kola u kojima sedi žena i od muke počinje da se smeje na sav glas i da odmahuje glavom. Spušta prozor i uzvikuje treskavim glasom:

-          Dobro, dete, da li si ti normalna?

-          Ja? – podižem obrve i gledam je onim pogledom, pitam se da li bi i ona piškala firnajz ili to važi samo za muškarce – sasvim sam normalna, da.

-          Pa, da li znaš da možeš da pogineš tako na sred ulice?

-          Oooo, da, da, znam. Zamislite nosite stolicu na pregled i udare vas kola i umrete sa govnom u džepu. Nije baš neka smrt za poželeti. Uh, sva sreća da sam je ja izbegla. Zato se i radujem. Želim Vam lep dan, gospodžo.  – razvučem osmeh oko glave, namignem joj i odlepršam na drugi kraj ulice.

 

 

 Ljubi vas i voli vaša,

 Rosa Salvaje 

 

 

 

Vamos a bailar esta noche!!!

 

Nedelja negde oko 20h.

Taman sam obukla izlizanu, omiljenu šljampavu odeću, na nogama omiljne pufnaste šunjalice, u ruci daljinski upravljač i kad sam se ugnjezdila ispod ćebeta i milion jastuka, čujem, kako to obično biva, zvono na vratima. Aaaaaaaahhh - who dares to interupt me :)

Otvaram vrata spremna za napad, kad ono... Moje ludače sa flašom šampanjca, sve sa crvenim karminom, započeše pesmu: "Moja mala nema mane, niko nema tako lepe dragane. Nema, nema ona nikoga, ona voli samo mene jednoga". Bruji ceo sprat, ma šta ceo sprat, cela zgrada, potpetice udaraju o pod, aplauzi pljušte kao kiša... Dobro je sve dok nema vučenja za uši.

- Vodimo te mala u grad! Oblači se.

-Aaaaaaahhhh... 

Moje žensko društvo je kao seks i grad, pa na kub, ali sve u španskom stilu - zeznule smo mi Amere čim smo se rodile. 

I gde će Španjolke nego kod Francuza, "misim" realno.

Ulazimo u Tuluz Lotrek, odiše baš boemski stil, nema šta, onako polu prazno, baš možeš lepo da udahneš. No, ajde da se mi zagrejemo malo, pa da zaplešemo.

Poređasmo se nas sedam, u babskom stilu (prekrštene ruke uspod sisa, da se podigne malo, valja se, i ko ima i ko nema) kao da će svakog časa da krene naša omiljena španska serija...

 U tom trenutku izlazi na podijum zanosna brineta, kovrdžava kosa do dupeta, duboke uske farmerice, uvučena majica na bretele. Zgodna, mašala, nema šta. Kažu da će te muškarac pozvati na ples ako dobro znaš da igraš ili ako mnogo dobro izgledaš. Ja sam bila na sigurnom, odčekirala sam obe stvari (odčekt, odčekt) i mogla sam da se prepustim prizoru. Bucko je s ponosom nosio svoj poveliki stomak, kojeg je prekrivala majica do pola, kao i njenu ruku dok su graciozno kračali do podijuma. Ona sva graciozna i svesna svoje lepote i neodoljivošću prati njegove korake podignute glave, ramena i izbačene guze. Vauuu, kakva dramska scena. Od oduševljenja sve smo počele da aplaudiramo i zviždimo. Predstava može da počne. 

 Kreće bucko u akciju, znoji se, vrcka, prevrće je u svojim rukama, levo-desno, do stuba pa nazad... Opaaa batooo, ovaj zna itekako šta radi, a ova mačkica ga lepo prati, nema šta, nemam šta da dodam. Odjednom bucko je okreće, tako da se pribije uz nju otpozadi, brzim pokretom je savija ka podu, mazi joj stomak i leđa. Wooow, kakva vrela atmosfera, bucko se već istopio. Mi i dalje zviždimo i aplaudiramo s oduševljenjem. Vidim krajičkom oka da nas svi gledaju kao da tu ne pripadamo, ma... vat a fak, život je samo jedan, nastavljam da zviždim. Brinetica se naglo okreće ka njemu i uz mrdanje kukovima spušta svoje ruke na svoje međunožje, da ne kažem - zlatnu ribicu, i nastavlja da se njiše.

-Šta radi ova? - priupitam  moju Amoresitu razgoračenih očiju.

-Pa, brani se?

-Šta radi? (to je onaj pogled iz crtaća s pratećim vokalom "whaaaat?")

-To je takav ples, on je želi, a ona mu ne da. I kao stavlja ruke, da pokaže kako neće...

-Aha, neće da mu da, a? Opa.... (pale mi se sve lampice u glavi, i luster) 

-Ma, ja bih mu dala, žmureći. - dodaje Španska Samanta, da ne kažem Samantisita.

Hmmm, ne kažu džaba da onaj muškarac koji zna da igra i da vodi ženu na plesnom podijumu da je dobar u krevetu. Znači, naravoučenije br.1 - odvedite ga prvo na ples, da vidite kako se snalazi. Ne morate da se mučite da se skidate, a slatko ćete se nasmejati.

Mora da ovaj bucko kida, pa ubija... msm u krevetu...

Naravoučenije br.2 - Izgled vara. Ako hoćete dobar ples u spavaćoj sobi, stavite naočare za sunce i ugasite svetla. Za svaki slučaj ponesite i štipaljku za nos, nikad se ne zna, valja biti spreman na svaku situaciju.

 Naša Samantisita je već uveliko na podujumu, neki mršavko se lomi oko nje, presavija je, mi aplaudiramo, smejemo se, fotkamo i snimamo. Ona se zanosno njiše oko njega, mlati glavom, kukovima, prati ga nema šta. Improvizuje neko spuštanje do poda. Možda je pomislila da je on neka šipka za ples. On pokušava da izvede neku promenadu (da se otvore oboje u stranu držeći se samo za jednu ruku), ali avaj, ona ga je jako stisnula. Nećeš ti maco nikuda. Završava se pesma i mučenik hoće da ode, ljubazno joj se zahvaljuje, a ona ga pribija još jače uz sebe - ne ideš ti nikud, hoću još da igram.

Moj grohotni smeh prekida nečija ruka na mom ramenu.

Opa

Okrećem se, ćora je skupio hrabrosti. Prihvatam njegovu ruku i ustajem.

-Ne znam da igram- dobacujem mu sa sve kezom i verovatno ostatkom crvenog ruža na zubima.

- Nisam te pitao da li znaš, nego da li hoćeš da igraš. - namešta naočare i odgovara.

Vau, sviđa mi se njegov stav, valja to muškarci vole kada su u nečemu bolji od žena. Ok, probaću da ga pratim.

Sve je krenulo nekako smotano, barem s moje strane. Imamo osećaj kao da kukove nemam, kao da sam progutala neku motku. Pogled mi je uprt u njegova stopala i pokušavam da prekopiram njegove pokrete brzih nogu.

- Ne gledaj me u noge, zbunjuješ me. - kaže mi skoro pa ljutito.

- Pa, gledam samo u noge, ne sekiraj se.

- Ne gledaj, podigni glavu.

Okej, podižem glavu ka raspadnutoj tavanici i puštam ga da me vrti. Valjda je fora kada se skroz opustiš. Mmmmmm zamišljam već da sam u rukama mog princa Rikarda, a da plešem po metalnom poslužavniku. U tom trenutku prene me u stvarnost brz pokret njegovih ruku, i podiže moje ruke u vazduh.

-Opaaa - ispade mi s usana. Ruke mi vise u vazduhu. Ne znajući šta ću s njima, lupim dlanom o dlan i krenem da igram sirtaki. To je jedino što znam. Parola snađi se. Vidim da pokušava da mi pomogne i naginje glavu ka meni u trenutku kada sam spuštala svoje ruke spremne da ih udarim o đon svoje čizme (tako to ide u sirtakiju), i lupim ga po faci tako da mu odlete naočare na pod.

-Uuuuuppppsss - ne uspevam, a da ne prasnem u smeh.

- Pa, nećemo da se bijemo, majka mu stara. - Odgovara mi dok se saginje po naočare.

- Izvini, hteo si da ti stavim ruke oko vrata, je l?

Potvrdno klima glavom i nastavlja bezuspešno da me okreće po podijumu. Ja kao nešto cupkam, prebacujem težinu s noge na nogu, i izbegavam da pogledam one moje babe tamo što sede i vrište od smeha i uveliko prave video za uspomenu mojim unucima.

U jednom trenutku ćora se zaustavlja ispred mene, gleda me u struk, i vrhovima kažiprsta obe ruke odsečno me pipne po struku. Zaustavljam se, otvaram ruke u vazduhu. Gledam u svoj stomak, pa u njega, pa opet u stomak. (ooo svit džizus, šta sad hoće da uradim) 

Uveliko prevrće očima, nema od mene vajde, nikako, izgleda. Nema potrebe ni da stavljam ruke na svoju golden fiš, mislim da sam već sve rekla.

-Ahhaaa, hteo si da se okrenem, ko balerina?

-Pa, da, tako nekako.

Sva sreća, pesma se završila i ubrzo smo se rastali.

Naravoučenije br. 3 - Mali i ja nikako se ne bismo složili u krevetu, mislim da bi završio na podu s modricama.

Ma, sve je za ljude.

Imam ja svoje companere, ljubavi na pretek.

Ko što bi rekla naša Juana, neću se udati kad Bog kaže, nego kad ja kažem, a on pita. (i da mi svoje srce na metalnom poslužavniku)

 

Mislim da je dosta lekcija za danas.

 

Ljubi vas i voli vaša,

Rosa Salvaje