Lo que un buen dia es hoy, es martes!!
Da, da, opet ja, opet je utorak i još uvek učim španski. Ništa se mnogo nije promenilo, sem toga što se vreme nezaustavljivo kotrlja napred, oktobar je već uveliko tu, zima na pomolu, a virusi samo cepaju.
Prošle nedelje moja koleginica Ehinacea i ja smo se uputile na jedno divno jednodnevno putovanje u Veneciju, koje je btw trajalo tri dana. Razmišljam u sebi da to i ne bi bilo uopšte loše, kažu da Italijani nisu loši ljudi, sem da su veliki ljubavnici, valjda zbog Kazanove, odkud znam...
Par puta sam se zeznula i otišla u Austriju i u Beč i bila sam šokirana kakvi su to ljudi. Znači fizički kontakt ni u kojem slučaju ne dolazi u obzir. Na primer, skijanje - Austrija. Moja malenkost uvek napravi neku veličanstvenu i jedinstvenu glupost, koju niko ne može da izvede, a ni da ponovi, čak ni ja sama. Skijam se ja tako po tim snežnim impozantnim "brdašcima", jurim za ostalom ekipom, koja je već kilometrima ispred mene, napravim nekako, bog zna kako, neku zadivljujuću piruetu i padnem potrbuške, tako da mi je prednji deo obe skije zarijen u dubok sneg, ruke raširene kao da pravim anđela ili letim, a od glave mi viri samo ona ćubica od vunene kape. Otkopam nekako rukama prostor oko lica i uspem da okrenem glavu na jednu stranu. I počnem da vičem "help, help", pokušavam da pomerim noge, ali avaj, toliko su mi skije duboko u bregu da ne mogu noge ni makac da pomerim, a kamoli da se okrenem sa strane. I dalje se čuje moj vapaj za pomoć, ali nema nikoga. Razmišljam ja tako da li se možda na nemačkom kaže nekako drugačije reč pomoć i prekorevam sebe što barem ništa ne znam na tom prokletom jeziku. Znam da ima veliku sličlnost sa engleskim, i naravno znam kako se kaže "volim te". Posle nekih pet minuta čujem neki glas iza sebe.
-Ales gut?
Verovatno me pita da li sam dobro, ne mogu da se okrenem da vidim ko to priča i počinjem da vičem.
- No, no. Help me.
I dalje se ništa ne dešava.
-Hallo?
I dalje ništa.... Mozak mi radi kao parna mašina i naprežem sva čula tako da počinje sneg da se topi oko moje glave.
Aha, setim se..
-Kamenzi bite, vičem ja.
I dalje ništa. Jbt, mora da sam promašila.
-Komenzi bite!!! Povećavam jačinu glasa za oktavu više i dodajem mahanje rukama da mi priđe.
Mora da se tako ne kaže, mora da sam promašila naglasak ili dijalekt ili boga pitaj šta. Pokušavam da zvučim onako kao Nemci, produbljujem glas i pokušavam da ubodem onaj zapovednički hitlerski ton:
-Kooouuumenziiii bitee!! I maestralno lupam šakom o sneg.
I dalje ništa...
Pih, mora da je otišao i da pričam sama sa sobom, ali kako je prošao kad ga nisam videla da se spušta niz padinu... Izvijam nekako glavu još više unazad, jer se sneg dovoljno istopio od mog ključanja i vidim ladno stoji Nemac i pokušava da sa 5 metara udaljenosti od mog tela ubode svojim štapom za skijanje moju pancericu, tačnije onaj deo na skijama kako bi mi oslobodio nogu. Oooo džizus krajst, da l će se ošugaviti ako me pipne??
Da skratim priču, sneg se otopio oko mene posle pola sata i sama sam se iskobeljala.
Naravoučenije br. 1 - gledajte da vam se ništa ne desi u tim zemljama.
Elem, sve je spremno za Ehinacein i moj put. Ček lista - poneti - Ehinaceu, pasoš i pare. Čekt čekt end čekt! Floresita nas je ispratila na autobus kako bi bila sigurna da će odmarati od nas ceo vikend. Stanje: dva autobusa na sprat, gomilica Srba, sve sami parovi, babe i dede, par drugarica, Ehinacea i ja. Pomislim u sebi, dobro je, ponela sam slušalice za mjuzu.
Stanje u busu: Sedimo na spratu, levo od stepeništa, drugi red. Ispred nas klasičan debeljuškasti srpski par, on nizak, debeo i ćelav, ona niska, debela i dlakava. Levo od nas dve drugarice, koje se verovatno nisu videle sto godina, otprilike oko dvadesetak godina, šminka u fulu, znači na čelu piše "ako se sad ne udam u Italiji, nikad neću", njihova ček lista mora da je glasila: sise, usne, haljina, još jedna haljina, šminka, jezik i frizura - čekt, čekt, čekt, čekt, čekt, čekt end čekt.
Stavljam slušalice u uši, zatvaram oči i pokušavam da zaspim što pre. Kad ono zapuhne nas sve "opojan" smrad debeljuce ispred mene.... Aaaaa, ne podiži ruke i ne otvaraj sendviče porfavor. Sledeća situacija: Majstoreee uključi klimu da hladi!! (kako bi se debeljuca obukao)
Naravoučenije br. 2 - Sledeći put poneti tampone za nos!
Bližimo se granici, pogledam Ehinaceu - razgoračene oči i blago otvorena usta.
- Brate, jesi OK? Hoćeš malo da slušaš mjuzu?
- Ne, brate, znači ne verujem šta ove dve pričaju. (misli na ove dve levo od nas)
- Momci, a?
- Ma, ova kaže: ima da me čeka samo da me oženi, jaoo baš mi je žao tog muškarca, nju će da čeka. Pa jel' stvarno toliko očajan, i nesiguran u sebe kad dozvoljava da mu prolazi vreme misleći da je ova manipulatkinja kojoj je potreban pumpač ega, a ne muškarac, najbolje što mu se dogodilo!!!
-A, da ipak slušaš malo muziku?
-A, ne, ne, pokušavam da dođem do zena. Znaš kako se to postiže? Slušaš sve zvukove oko sebe, skoncentrišeš se na svaki od njih i samo odjednom nastupi tišina u tvom umu.
Hmmmm, vraćam slušalice u uši i pojačavam ton do daske.
Posle jednog piva i tablete za spavanje zen je postignut i stižemo napokon u Italiju.
Naravoučenije br. 3 - Zen se postiže isključivo mešavinom alkohola i tableta za spavanje!
Otvaram oči kako bih došla do sebe, vadim sluške i pokušavam da se asimilujem sa stanjem u busu. Ove dve cice su se već presvukle, top mini haljinice, popravljena šminka, frizura, sve u fulu, debeljuca broj jedan i dalje smrdi iako je minus deset u busu, debeljuca broj dva je i dalje čupava i zanosna, Ehinacea je i dalje razgoračenih očiju i nozdrva. Super, svi su tu, vreme je da se izađe napolje.
Prolazi autobus kroz neko drveće i dok grane udaraju o krov busa čuje se kao da neko kuca. Debeljuca ispred mene podiže ruku, hvatam se za nos, i on počinje da kuca o plastiku iznad svoje glave, kako bi prestalo lupanje sa druge strane. Oooo maj svit džizus end apostols ima li vas?
Naravoučenije br. 4 - Sledeći put poneti povez za oči!
Stižemo u Veneciju, vožnja "brodićem" prošla OK. Mislim, mislili smo da je tako jer ništa nisamo videli od magle.
Izlazimo, pratimo ovog našeg vodiča u telu žene koja nosi na pokidanom selfi štapu masku koju je verovatno kupila od Kineza, pa može sa njom da tako slobodno maše. Eto još jedna ideja kako da koristite selfi štap. Pomislim u sebi - dobro je, Ehinacea je učila italijanski, ako se izgubimo sve će to ona da sredi.
Hodamo po uskim ulicama Venecije, jurimo za selfi štapom i našim vodičem pokemonom, masa ljudi nas preplavljuje, pomislim u sebi samo da ne izgubim Ehinaceu, okrećem se i nje nigde nema. Genijalno!! Zašto mi je to upravo prošlo kroz glavu? Vičem Ehinaceeeaa, Ehinaceeeaaa, naravno nje nema, mora da slika neku venecijansku ciglu ili mačku. Okrećem se, naš pokemon upravo beži iza ćoška. Fak, moram sad da trčim ne bi li se izgubila, jer pojma nemam gde sam. Pa, da, znam da u Veneciji sam. I to je nešto.
Naravoučenije br. 5 - Zavezati Ehinaceu kanapom za sebe!
I postavljam sama sebi sarkastično pitanje - kako si se provela u Italiji Rosa? Šta kako, izgubila sam Ehinaceu, jurila za pokemonom, izgubila se, plakala na sred ulice i skočila u gondolu.
Elem, nastavljam svoju jurnjavu, stigoh pokemona, kad ono pauza na nekom trgu. Prepoznajem neke devojke koje su sedele iza nas u busu, prilazim im, graciozno podižem dva prsta u vazduh, pitam ih da li mogu da sednem pored njih i spuštam dva prsta pokazujući na praznu stolicu. Stekoh nove prijatelje. Vau.
Posle dva sata pronalazim svoju Ehinaceu ispred crkve Santa Maria de la Salute. Ooooo dios mio, grasijas. Ne znam da li ću je pre gađati sa ciglom, mačkom, maskom od pokemona ili je samo zagrliti. Dobro je što si tu. Sad još samo da se vozimo gondolom i možemo da se vratimo kući.
Pre ulaska u gondolu naš pokemon nam je ispričao da su se one ranije koristile za prevoz mrtvaca. Zato su i tog oblika, dužine i širine, kako bi sanduk stao unutra. Sjajno, još jedna divna informacija.
Dolazimo do stajališta odakle kreću gondolijeri svoju plovidbu i zatičemo poveliku grupu ljudi.
- Roso brate, pa kako ćemo da dođemo na red? Vidi koliko ljudi ima, a mi imamo samo još sat vremena pred povratak.
Pomerim se ja u stranu i kažem joj da me prati. (i naše dve nove prijateljice plus mačka i cigla)
Jedan crni gondolijer sprema se da uplovi u stanicu. Počinjem da mašem kao ludak i vičem Olaa regaco, Ehinacea me prati, počinje i ona da maše, naše dve nove drugarice razmeniše čudne poglede i nepomično stoje pored nas. U tom času počinje i nama da maše gondolijer. Razmenismo nekoliko pozdrava iz daljine. Približava nam se, pruža ruku i pita nas da li idemo. Čuš da li idemo, samo smo tebe čekale. Situacija iz gondole - nismo mrtvi, al u gondoli smo. Moram nešto da preduzmem, moram da veslam, biću kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Ehinacea je počela da ga ubeđuje kako bi mi ostvario san kada bi mi dopustio i da ja malo veslam. Pogleda on mene onako začuđujuće, verovatno se pitao ko još želi da vesla gondolu za mrtvace. Pitam ga kako se zove, kaže mi Dijego. E pa maj dir Dijego, aj vil sing tu ju if ju mejk maj drim kom tru. Pruži on meni ruku da se popnem i da zaveslam malo s njim. Vauuuu... Kao tipična žena, ne gledam ispred sebe nego zablenuh se u ono teško drveno veslo koje jedva mogu da pomeram kao što me je naučio. Pita me da li sam spremna, ja vičem bezuspešno nou nou, on se sklanja sa strane i prekrštenih ruku me pita a gde je moja pesma. Uživljavam se još dublje u veslanje i počinjem da pevam: o soooleee miioooo... i buuum, spucah gondolu o zid... i o Ehinaceine cigle... Brže bolje nas je vratio natrag. Ove moje saputnice pojuriše da izađu što pre, a Ehinacea se osvrće i kaže Dijegu:
- Eto, hvala na ovoj divnoj plovidbi, ostavljamo ti u amanet našu Rosu da pokrije ovu štetu i troškove vožnje. Ume da kuva i sprema stan. Vredna je.
- Jaooo, pa zar vredim samo par stotina evra? - uvređeno je streljam pogledom.
- A stvarno mnogo dobro kuva. - Nastavlja Ehinacea i izlazi iz gondole.
Pogleda mene Dijego i kaže mi:
- Ne moraš da kuvaš uopšte, vodiću te svaki dan u restoran da jedemo.
- Oooo dios mio, Dijego, uzmi me, tvoja sam.
Naravoučenije br. 6 - Dobro razmislite da li ćete se voziti gondolom!
Naravoučenije br. 7 - I Italijani lažu isto kao i mi!
I tako, završi se naše putovanje, vratila sam se kući, ipak me je Dijego prepustio mom princu... I svašta nešto novo smo naučili iz ovog putešestvija. A nadam se i vi.
Ljubi vas i voli vaša
Rosa Salvaje
