El Niño
Hola a todos!
S obzirom da je ovo moj prvi blog post u životu, a počeci su uvek teški i nikad ne znam odakle je najbolje početi pa se prihvatih starog dobrog Google-a (jer ko nema u vuglu ima na guglu), i nađoh sledeće:
El Niño predstavlja nazive za snažne temperaturne fluktuacije (wtf su fluktuacije??????) na površini Istočnog Pacifika, koje imaju uticaj na vremenske prilike u mnogim državama oko Pacifika.
Hmmmm, i onda, naravno, sledi guglanje reči fluktuacija:
Fluktuacija - ženski rod (ma idi, šta mi napriča), med. (aha, medicinski termin) - talasanje, lelujanje, gibanje, žmićkanje (npr. vode ili gnoja u nekoj talasnoj duplji ili otoku pri dodirivanju); kolebanje,menjanje (cena i dr.), nestalnost, nepostojanost.
Aaaaaa, žmićkanje??? Žmićkanje gnoja u talasnoj duplji? U otoku? I to pri dodirivanju? Čega? Otoka ili duplje? Fuuuuj. Pa da li je ovo realno? Verovatno ima mnogo vas koji su nadareno pametni pa znaju sve ove reči... Mene sve ovo konstantno fascinira, budući da nisam odrasla na ovim prostorima, ali čovek se uči dok je mlad...
Elem, pokušavam da izbacim ovu sliku iz glave o gnoju, žmićkanju, talasnim dupljama i dodirivanju, i vratim se na ono što sam htela da podelim s vama (protersam glavu, ruke i noge, pa nastavljam kucanje).
Pre mesec dana desila mi se jedna zanimljiva situacija u busu dok sam se vraćala kući s treninga. Naime, moja sestra kaže meni:
- Rosa, sad kad uđeš u bus otvori široko oči, pojaviće se čovek tvog života.
(Da, da, kako da ne, evo ga samo što nije, jaše ishabana sedišta busa, moj princ gsp prevoza, čeka me da uletim i zajašem i ja s njim... Sedišta...)
- Dobro, dobro, otvoriću.
Prolazi jedno desetak minuta, nema žive duše u busu, a kako bi i bilo, kad je oko 23h, princ se sigurno umorio od jahanja, ili je propao negde kroz neku rupu naših divno očuvanih buseva. Zvoni mi telefon.
- I, ima li koga? Gledaš li?
- Ja otvorih oči što sam šire mogla, al brate, nikog nema.
- Evo ga, evo ga, samo budi strpljiva. Moraš da naučiš da čekaš.
- Grrrr, ok.
Razgovor se prekida, ali moja duga vožnja ne. Kad tamo negde na Novom Beogradu, ulazi neki deda i seda ispred mene, okrenut ka meni, tako da mu vidim profil. Poslagao je neke novine na sedište pored sebe i gleda me. Ja, kao, kuliram, gledam u stranu, ali sam uspela da primetim, da nema ni jednog jedinog zuba u ustima (znate onu sliku kad baba izvadi protezu pa joj se usne uvuku unutra u duplju (morala sam da iskoristim ovu reč, da ne kažem otvor)), prosed i poprilično sređen s obzirom da liči na nekog prosjaka.
Ne prestajući da me gleda, upita me:
-Hoćeš da čitaš?, pita me pružajuči mi novine
-Ne, hvala.
-A ove?, pruža neke druge novine.
-Ne.
Ta slika dede koji priča, usne mu lelujaju u njegovoj duplji i oko nje, reči izlaze s pratnjom šištanja vazduha iz njegovih usta, a oči otvorene širom, tako da su mu se trepavice, ili ono što je ostalo od njih, zalepile za obrve.
- Lepša si od Monike Beluči.
Nastavljam da se smejem grohotom, ne mogavši da se suzdržim.
-Jesam li ti to već rekao?
-Niste, odgovaram dok sam uzimala dah.
-Vidiš li ovu zgradu?, pita me dok mi prstom pokazuje na neku visoku stambenu zgradu na Novom Beogradu. Ja klimam glavom, jer kad bih otvorila svoju usnu duplju moj krik bi se čuo do Surčina.
- Ovu zgradu mogu da kupim, je l' vidiš, ovu.
Nastavlja da priča, dok se usne slobodno lelujaju i vazduh šišti, a oči sve više i više otvaraju.
-Trideset godina sam živeo i dinara nisam potrošio. Je l' možeš ti da se suzdržiš trideset godina i da ne potrošiš ni jedan jedini dinar?, pita me upirući kažiprst ka meni.
-Uh, pa baš teško.
Odgovaram sa pomalo ozbiljnijom facom, dok on i dalje nastavlja.
-Imam osamdeset godina i dalje sam sam. E, a je l' znaš zašto? Pita me podižući sad oba kažiprsta i namešta desnu ruku za nabrajanje.
-Zato što imam kriterijume.
Pa počinje (levi kažiprst na desnom kažiprstu)
-Ako puši - otpada.
-Ako pije - otpada.
-Ako neće da radi - otpada.
-Ako ne zna da kuva - otpada.
-Ako se drogira - otpada.
-Leleee, pa vama su sve otpale.
Kažem mu ja, otvarajući i ja moje očne duplje što sam više mogla.
-Pa, da ti kažem jedno devedeset i osam posto.
Nastavljam da se smejem, i ustajem ka vratima, jer je vreme da izađem iz busa, a on nastavlja komunikaciju sa mnom:
-E, ako imaš neku drugaricu za mene, tu sam (pokazuje rukama na ceo autobus), naći ćeš me.
-Pa, teško, deda, ni jedna moja drugarica se ne uklapa u te vaše kriterijume.
-Pa da znaš da si upravu. - reče deda i počinje i on da se smeje sa mnom.
Izlazim napolje i ludački se smejem sama sa sobom, pri pomisli na mog princa, jahača zanosnih sedišta, i dede koji ima kriterijume.
Da li mi je to poruka pored puta da imam možda viskoke kriterijume?
Da li je uopšte realno u ovo vreme imati bilo kakve kriterijume? U dobu gde su se izgubile vrednosti morala, poštovanja, samopoštovanja i sveg ostalog?
Da li i vi imate ili nemate kriterijume? Ili ste u fazonu, daj šta daš...
Meanwhile, dok razmišljam o svemu i učim nove reči našeg divnog srpskog jezika, reših da naučim malo i španski...
Te stoga, maštajući o mom princu, gde god da on bio sad, pozdravljam ga rečima...
Yo te esperando, el nino mio...
P.S. el niño - dečak, iliti the boy.
Ljubi vas vaša Rosa Salvaje.
